| |
Chick Corea/Stanley Clarke/Lenny White
"The Power Of Three"
Univerzalna sala, Skoplje
26. oktobar 2009.
Skopje Jazz Festival 2009
|
26. oktobar 2009.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Na džez koncertima te uvek čeka neko iznenađenje. Improvizacije, teme koje čuješ po prvi put. Ali ništa te ne čini srećnijim nego kad se bogu pomoliš, ili kao što kaže moj drug Vlatko, “Samo neka odsviraju "Spain" i zaključajmo salu”.
Došao je i taj dan. Da Chicka i Stenlija vidim treći, a Lenija drugi put. A prvi put, njih troje zajedno u akustičnoj varijanti. Chick je gostovao na džez festivalu u Skoplju u prvoj polovini ’90-tih, solo piano nastupom. Prošle godine sa Return To Forever Reunion u Beogradu u Sava Centru (tu su bili i Clarke i White). Stenlija sam prvi put gledao u Beogradu 2007. sa izvanrednim mladim električnim kvartetom u Domu sindikata. Treća sreća!
Inače Return To Forever su moj najomiljeniji jazz bend iz fusion perioda ’70-tih (usput i Al Di Meolu sam gledao tri puta). Ima tu nečega. Nema slučajnosti.
 |
Sećam se dana kad sam prvi put čuo njihov prvenac iz ’71 Return to Forever. Bilo je to sasvim različito i od Mahavishnu, od Weather Report, od električnog Davisa, od Head Huntersa i od svega što sam do tada uopšte čuo. Četiri originalne Chick-ove autorske kompozicije na ovom albumu, njegovi uvodi, spoj optimizma i misitike, latino uticaj, ambijentalan zvuk fender rhodes pijana i mini moog klavijature (zajedno sa muzikom Dejvisa, Koltrejna i Pastoriusa) su razlog što je moj život postao lepši i podigao me na viši spiritualni nivo. Usuđujem se reći i bliže Bogu. Unicus spiritus movens. |
| |
|
Univerzalna sala bila je tako krcata, da se nije moglo naći mesta čak ni na stepenicama izmedju blokova. Karata nije bilo ni u stanici hitne pomoći! Pošto je ovo bio celovečernji koncert (nije bilo drugih muzičara ili grupe) koncert je bio podeljen na dva dela sa pauzom od pola sata. Pod jakim utiscima Brad Mehldau tria (o kome sam već pisao) pre par večeri, očekivanja za ovu svirku su mi bila sasvim drugačija. Ako je Mehldau trio bio “nošen” samom muzikom, znao sam da će ovaj trio uraditi sasvim suprotno. Konačno, poznaju se već 30 godina, snimili su puno albuma i odradili bezbroj koncerata zajedno. Otvorio se “božji put” sa prvom numerom “Sometime Ago/La Fiesta” sa već spomenutog albuma iz ’71.
Na džez koncertima te uvek čeka iznenađenje. Improvizacije, teme koje čuješ po prvi put. Ali ništa te ne čini srećnijim kad se bogu pomoliš, ili kao što kaže moj drug Vlatko, “Samo neka odsviraju "Spain" i zaključajmo salu”. Muzika koju si slušao godinama i sanjao da je čujes uživo, sada je ispred tebe.
Desilo se to već sa prvom pesmom (iako se, ruku na srce, trojka samo zagrejavala za ono što sledi). Zatim slede dva odlična standarda (jedan od njih je bio "On Green Dolphin Street"). Već u ove dve stvari moglo se čuti šta je Chick mislio kada je u jednom od intervjua izjavio da ima ideju da uradi – Reinventing the Trio. Kakav je to mađioničar za pijanom! Još sa ostalom dvojicom pored njega. Tiha jeza!
Čuo sam posle koncerta od nekoliko ljudi da ih je samo Lenny White pomalo razočarao. Da su očekivali više od njega, žešćih sola, da je Colaiuta bolji i slično. Ne slažem se uošpte s njima, jer u pitanju su samo različiti stilovi i način sviranja. A tu ne može i ne sme biti poredjenja takvog tipa. U najmanju ruku je nezahvalno, da ne kažem i neuko.
Lenny White je prilično miran i ima ukočen stav, to je tačno. Ne razbacuje se na “sve strane”. Ali zato, sa Stenlijem i Chickom radi upravo ono što je potrebno. Ima on “svoju priču” i to radi neverovatno dobro. Pišite pismo Chicku da je napravio loš izbor. Ispravka: pošaljite mu e-mail. Sigurno će vam odgovoriti.
Za kraj prvog dela “No Mystery” sa istoimenog Return To Forever albuma iz 1974. No comment!
Kakav je to Stenlijev solo bio! Samo njegove “šape” se mogu tako igrati basom. Delirijum u publici. Tek na kraju prvog dela Chick je progovorio da mu je drago da su ovde i da će napraviti malu pauzu. Tako i treba. Šta ima on tu da priča. Treba svirati, pa idemo kući.
 |
Drugi deo je počeo sa još jednim standardom, pa je sledila "Crystal Silence". Ovu stvar je Chick svirao na puno načina ali ne sa puno muzičara (najlepši duet koji sam ikad čuo je legendarno izvodjenje sa Gary Barton). Stenli je svirao bas gudalom, a White je suptilno i na svoj način “začinio” glavno jelo. U inat spomenutim “dušmanima”. Opet standardi (medju kojim i "Waltz for Debbie") pa "After The Cosmic Rain" – sa "Hymn From The Seventh Galaxy" iz ’73. Bilo je lepo vratiti se u to doba. Sve ove prerade Return to forever, su imale svoj novi šarm i svežinu. Chick je maestralno vešto ubacio svoje improvizacije; i na uvodima i u sredini. |
| |
|
Slede još dve stvari koju su publiku digle bukvalno na noge. Naročito još jedan solo Clarka (tema "Touch" koja se može čuti na njegovom albumu 1,2, To The Bass takođe sa izvedbom uživo). Skandiralo se i orilo sa svih strana. Publika je ovacijama pozdravila tri velemajstora muzičke “kuhinje”. Bis je bio neizbežan. I počinje. "Spain". Sa uvodom od “Concierto de Aranjuez”. Verujem da je moj drug Vlatko tada bio već mokar po pantalonama. Ja jesam. Što smo tražili to smo i dobili. Spain, Spain. Ušli su branovi sredozemnog mora, konkvistadori su me osvojili za sekundu, Barselona, Oviedo i Madrid pružali ruke, Dali, Pikaso su šarali po zidovima, Gaudi je stvarao. Chick je pri kraju dao znak ostaloj dvojici da stanu, okrenuo se publici i počeo: tri note na dirkama, pa publika – pam para ram, opet 4 note, pa publika – pam pa parara pararam. I to se ponavljalo i ponavljalo, dok se nije dvojac ponovo ubacio da završi stvar onako kao što treba. Totalno ludilo!
Duboki naklon a publika je opet pomahnitala. Želja za drugim bisom još veća. Opet izlaze na scenu i sviraju još jedan standard (poslednju stvar). Na kraju aplauz i od muzičara predivnoj publici (i sam Chick se potrudio da to i spomene), rukovanje sa prvim redom i osmesi na licima. “The Power Of Three” su završili svoj nastup.
Završiću rečenicom koju je izgovorio posle koncerta, moj prijatelj Dejan Skartov: “Kada vibracije, zvuci i čakre udju u rezonancu, čuda se dešavaju”.
I te kako je bio u pravu.
Fotografije sa koncerta
tekst - zoran ingilizov
fotografije - Ognen Teofilovski / zoran ingilizov
|
|
|
| |
|
Kind Of Blue - Pola veka
Njegova jednostavnost i bazičnost, inspirisana čistokrvnim bluzom, improvizovana spontanost, plene i oduševljavaju muzičke sladokusce već 50 godina. Njegovo ime MILE(S) (D)AVIS (na latinskom hiljadu ptica), krije simboliku muzičke slobode ...
Zoran Ingilizov
|
| |
|
|
|
